У мају 1989. год. многобројни делегати свих цркава Европе, са севера и југа, са истока и запада православног исто као и римокатоличког и протестанског запада срели су се у Базелу, уклонивши професионалне, националне и политичке преграде, да би учествовали у радовима европског екуменског скупа „Мир и правда“. Инспирисани речима псалмиста да су „Правда и мир загрљени“ (Пс 85, 11), ти бројни људи и жене су покушали да одговоре на изазов упућен црквама данашњега света, они су изразили своје братство и своју солидарност обећавши да допринесу, под утицајем Духа Светога, деловању нове Европе и једног бољег света сходно реду створеног од Бога.

Овај скуп који је без сумње значио екуменски догађај нашега века на европском тлу, подвукао је у свом завршном документу, нарочито у пословању које говори о сутрашњој Европи, да „свако размишљање о будућности Европе мора почети размишљањем о прошлости“. Тај поглед на европску прошлост био је неопходан из простог разлога што је историја нашега континента садржавала не само велика културна и научна остварења, него и духовна искуства, и историју ендемског насиља, не само на нашем тлу већ и целоме свету. Јер за многе народе Африке, Азије, Пацифика и Латинске Америке, Европа није синоним истраживања човековог достојанства слободе и социјалне правде, него колонијалне експанзије, ропства, расизма, дискриминације, економске експлоатације, културне доминације и еколошке неодговорности.

Неодобравајући актуелно стање ствари, тај документ је приметио да су хришћани нашег континента имали свој удео у одговорност за такав развој, пошто је историја Европе била јако обележена расколима и верским борбама које су изазивале многе религијске ратове. Због тога је скуп у Базелу позвао хришћане да активно допринесу изградњу сутрашње Европе.