српски

english


Никола Лудовикос

Тријадолошке основе и антрополошки значај духовности Св. Августина и византијског „мистицизма“

преводилац: Мирослава Миливојевић

стране: 35-46

Извод

Трудићу се, да у овом чланку, истакнем најзначајнија разматрања о ономе што би могли назвати онтологијом мистицизма и духовног живота уопште, који у домену модерног православног богословља поприма све већи значај.

Почећемо нашу дискусију освртом на духовност св. Августина. Какву врсту онтологије она претпоставља? Познато је, да у Августиновом учењу, вера јесте повезана са индивидуалистичким поседовањем Бога као менталне спекулације, која је садржај вољног покрета којим ум тежи да достигне Божанску суштину (О светој Тројици 1,1, 3). Ова „мистификација“ ума, по овом делу (10, XI, 18-11,VII,12) се постиже његовом предајом вољи која обједињује душу. Овако, воља је схваћена као унутрашња доминација перфекције ума, његова „ентелехија“, што по аристотеловском термину значи његову дубоку суштину. Уско повезан са појавом присутности врховне истине као логичко-емотивног обележја унутар савести, ум тежи унио-мистици као сопственој савршености као употпуњењу сопствене „ентелехије“. То значи, да иако духовност овде представља изнимак учествовања у Целини, она је коначно призната као езотеријски логичко-емотивни знак поседовања Целине од стране индивидуалистичке душе. Тиме је мистично дубоко укорењено у менталном јер се прво налази у „ентелехији“ другог, у његовој тежњи за савршенством.

Онтолошка супериорност човека, овим, подразумева да је он душеван, да има душу у самоспознаји; да је у реалном животу саздан од промишљања односно мистичног употпуњења воље као мисли која садржи Бога. Онда кад човек мисли да поседује тело, једино у шта може бити сигуран јесте да он о томе мисли, каже св. Августин.

УДК:

нема

преузми пдф