Реч родољубље рађа у свести савременог човека мисао на жртвовање за отачаство, за родну груду, за ближње, те се отуда најчешће поистовећује са појмовима патриотизам и национализам. Неретко се, током историје, овај појам изједначавао са идеолошком и политичком самозатвореношћу и сводио на слављење култа нације, без и мимо вере у Бога. Овакве тенденције постале су наглашене у 18. и 19. веку, у времену у коме су у Европи настале модерне националне државе. Почев од Октобарске револуције родољубива осећања се све више премештају са завичајног на интернационални план, што доводи до њиховог потискивања и постепеног растакања. У најновије време, са јачањем глобалистичких процеса у свету, у великој мери долази до исчезавања и губљења сваког вида родољубивих осећања.

Где је право место родољубљу у људском животу уопште, а посебно на скали хришћанских осећања и у хришћанској аксиологији? Да ли код хришћана треба да постоји наглашена љубав према народу коме припадају, тј. да ли хришћанска осећања треба да укључују и родољубље? Шта је то што хришћанско родољубље чини битно другачијим у односу на сваки други вид љубави према ближњем? Потребно је, дакле, дати одговор на питање какав значај за хришћане имају Христове речи: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу положи за пријатеље своје (Јн 15,13).