српски

english


Максим Е. Агиоргусис, епископ питсбуршки

Монаштво у Православној Цркви

стране: 11-19

Извод

Још у раним годинама хришћанске ере, сам Христос је позвао хришћане на живот у свету, али не од света (Јован 17:13-16). Они се од света разликују због свог посебног позвања и узорног моралног живота. Када су се, средином другог века хришћанске ере, услови за живот хришћана посебно погоршали, неки хришћани су, и мушкарци и жене, као одговор, подигли ниво сопственог, строгог хришћанског живота. Свој живот су проводили у девствености, сиромаштву, молитвама и посту (Јустин, Прва апологија 15.6; Атинагора, Апологија 33; Гален, De Sen tends Politie Platonice).

Ови људи cy сматрали да су хришћани одабрани да живе анђелским животом. Становали су издвојено, или у посебним домовима, као заједница. Отприлике половином III века они су почели да напуштају свет и да одлазе у пустиње, где су стварали трајне насеобине, било сами, било у малим групама. Они се називају анахорети (од anachoresis: одлазак, бег); еремити (έρημος: пустиња) и монаси (μονος сам, јер монах „живи једино у присуству Бога“).

Одличан пример монаха - анахорете јесте Свети Антоније Велики, који је напустио свет и настанио се у средњеегипатској пустињи. Многи људи су следили његов пример; одлазили су и живели близу њега, чиме су „пустиње населили“ (Тропар Св. Антонија). Ови калуђери су живели осамљени у колибама и кућицама које су формирале села звана „лавре“ (појам лавре се касније, као што ћемо видети, даље развијао). Свети Антоније се сматра оцем православног монаштва, јер је његов вид монаштва, као „самотног живота где је Бог једини пријатељ“, вековима остао најнегованији монашки идеал Источне Православне Цркве.

УДК:

нема

преузми пдф