Пре него што почнемо да обрађујемо тему поменуту у наслову, налазимо за сходно да назначимо наш методски приступ, посебно у коришћењу помоћног материјала. Трудићемо се да избегнемо лична тумачења, која би имала за последицу површно испитивање историјских података. Морали смо да истакнемо ову примедбу зато што, на несрећу, неколико аутора који су радили на овој теми нису успели да избегну ову грешку.

Цариградски Символ вере сведочи нашу веру у "једну свету, саборну и апостолску Цркву". Без сумње, исправно схватање ова четири својства чини кључни фактор за разумевање природе и значења ауторитета, заједнице и саборности у Цркви. Православни нису једини хришћани који признају четири члана цариградског Верују као изражавање карактера Цркве, али је, такође, очигледно да разумевање није исто код православних и других хришћана. Схватање својстава која има Црква, поменутих у Символу вере, представља consensus Patrum. Пошто Православна црква сматра себе суштински идентичном са оном из првог миленијума, ово неминовно подразумева да поимање ауторитета такође одражава овај континуитет. Сигурно да су модели црквене управе делимично условљени спољашним факторима, нпр. друштвеном средином. Међутим, ти фактори не утичу на основне дарове наше духовности. Ако је Исус Христос "глава Цркве", исти јуче, данас и у векове (Јев. 13, 8), а пошто је обећао да ће бити са својим ученицима "у све дане до свршетка века" (Мат. 28, 20), то православни чврсто верују да јединство Цркве подразумева континуитет кроз историју. Још једна важна карактеристика православпих је вера у јединство Цркве на небу и на землљи. У источном хришћанству гледиште на Цркве је увек било одређено идејама углавном изложеним у Посланици Ефесцима, посебно 5, 27, где је Црква "без мрље и боре”.