Још од времена када је Карло Велики започео своје снове о освајању аутократорске титуле одузимајући је тиме од Византије, те на крају и би крунисан у Риму (800. године), хришћанска Европа се разделила на два света. Овом политичком расцепу је након шездесет година уследио и привремени, а после двеста година дефинитиван црквени раскол. Од тада па надаље политички и црквени расцеп је био потпун, иако су се по питању овог другог водили учестали дијалози о поновном сједињењу. Постојао је, наравно, и простор економије у коме су размене биле корисне и неопходне за обе стране, као и област просвете где су узајамни утицаји били неизбежни. Али, и поред тога утицаји су били неравномерни: Византија даје али не узима, Западна Европа узима а не даје.