Може ли се данашњи човек фаустовске културе задовољити статичним кодексом старог јелинизма? Нису ли све те поруке из далеке прошлости изгубиле свој укус? Није ли се и сама душа толико променила изгубивши способност одушевљења за старе символе и вредности који „неизлечиво и дефинитивно спадају у прошлост“? Овде се неопходно треба запитати, откуда то да су ти символи и категорије постали тако „не-савремени“? Није ли то пре свега зато што се „савременост“ не сећа свог порекла, што је неспособна да укључи у себе своју прошлост коју је одбацила? У сваком случају, „савремена философија и психологија“ подлежу провери која изви- ре из једног другог искуства, светоотачког искуства.