Издање монументалне збирке српске народне књижевности са Косова у десет свезака, једне од највећих и најлепших код нас уопште, може да побуди живи интерес како само по себи тако и у контексту последњих збивања на овоме тлу. То је добар повод да се учини и једно црквено-теолошко разматрање и анализа ове књижевности, што би, поред проучавања са других страна и интереса, употпуњавало слику о њој. До сада се феномену народног стваралаштва са стране Цркве није посвећивала особита пажња. Сматрало се, вероватно, да се црквени карактер и оријентација српске народне књижевности сами по себи разумејју, па их, можда, није требало посебно истицати. Сада то, мислим, треба истаћи и теолошки боље расветлити да се не би, можда, заборавило или, евантуално, погрешно разумело. Само, наравно, не може се радити о неком посебном црквеном својатању те књижевности, јер Црква, уроњена у народ, нема ништа своје, па ни себе саму, него и сама, суштински и мисионароки, постоји ради народа коме је упућена. Теологија у овој ствари може ићи само за тим да, посредујући бољом и аутентичнијем разумевању, допринесе њеној већој ефикасности, делотворности.