Имао сам већ прилику да говорим о савременим наклоностима за катастрофу. Старао сам се да издвојим и нагласим две основне црте: прво, снажни и напрегнути натурализам у доживљавању света, осећање као да је свет стихија кружења и порива; а друго — и то је оно сновно — превласт маштања над опажањем, измишљеног над „датим“. Обе ове црте, са њиховим унутарњим везама и узајамним привлачењима, могу се јасно видети у некаквој врсти програмске ,„декларације“, којом је пвсник Андреј Бели отворио свој нови часопис. То ми даје извод да се вратим још једном започетој теми.