српски

english


протојереј Георгије Флоровски

Социјални проблем у Православној Цркви од Истока

преводилац: Јелисавета Вујковић

стране: 54-62

Извод

Хришћанство је у својој суштини социјална религија. Има једна стара латинска изрека: unus Christianus nullus Christianus. (Један хришћанин, као ниједан хришћанин). Нико не може бити истиноки хришћанин као усамљено и издвојено биће. Хришћанство није на првом месту вероучење или дисциплина коју појединци могу да прихвате за своју личну употребу и путоказ. Хришћанство је управо заједница, т.ј. Црква. У том погледу постоји очигледни континуитет између Старог и Новог домостроја спасења. Хришћани су „Нови Израил“. Целокупан начин изражавања Светога Писма је веома поучан: Савез са Богом, Царство, Црква, „Свети народ“ „посебни Народ“. Апстрактни назив „хришћанство‘“ очигледно је касније настало. Од самог свог почетка хришћанство је себе схватало као друштво. Цело устројство хришћанског живота има обележје друштва и заједнице. Све хришћанске свете тајне у суштини су „тајинства за друштво“ т. ј. светиње за удруживање. Хришћанско богослужење је такође здружено богослужење, „publica et communis oratio“, према изразу Св. Кипријана Картагинског. Зато изградити Христову Цркву значи изградити ново друштво, а то подразумева: поново изградити људско друштво на новим основама. Одувек је стављан јак нагласак на једнодушност, и живљење у заједници. Један од најранијих назива за хришћане био је једноставно „братија“. Црква је била и требало је да буде створена икона Божије нестворене реалности. Три Божанске Личности, али само Један Бог. Зато, у Цркви многи људи су спојени у једно тело.

УДК:

нема

преузми пдф