српски

english


протојереј Георгије Флоровски

Противерчност хришћанске историје

преводилац: Јелисавета Вујковић

стране: 25-47

Извод

Хришћанство је ступило у Историју као нови друштвени поредак, или, тачније, нова друштвена димензија. Од самог овог почетка хришћанство је било пре свега „заједница“, па тек онда „вероучење“, „доктрина“. Није ту требало само објавити и ширити „поруку“ и проповедати „Благу вест“, него је посреди била Нова Заједница, посебна и нарочита, која се развијала и расла, позивајући и врбујући нове чланове. Заиста је „заједничарење“ (koinonia) била основна категорија хришћанског живота. Први хришћани осећали су се као блиски род и чврсто повезани особитим јединством, које је превазилазило све људске преграде: расне, културне, друштвеног положаја и уопште све просторе „овога света“. Сматрали су се браћом, као чланови „Једног Тела“, наиме, „Тела Христовог“. Овај диван израз Св. Павла сажето приказује заједничко искуство свих верника. Упркос коренитој новости хришћанаког искуства, ипак су основне категорије тумачења Светог Писма преузете из Старог Завета, којем Нови Завет долази као испуњење и довршење. Хришћани су заиста „изабрани род, царско свештенство, свети народ, народ посебни“ (I Петрова 2:9). Они су Нови Израил, „Мало стадо“, то јест, верни „Остатак“ којему је Бог изволео да да Царство“ (Лук. 12:32). Расејане овце требало је довести у „један тор“, и сакупити. Црква је била управо тај „Сабор“, ekklesia tou Theou, — непрекидни Сабор „Изабраног народа“ Божијег, који се никада неће разићи.

УДК:

нема

преузми пдф