српски

english


протојереј Георгије Флоровски

Основне црте богословске мисли у IV веку

преводилац: Епископ Данило

стране: 9-24

Извод

Почетком IV века настаје нова епоха у животу Цркве. Римска Империја у лицу равноапостолнот Ћесара Константина прима крштење. Црква излази из наметнуте јој затворености и прима под своје свештене сводове бототражитељски, антички свет. Али свет доноси са собом своје немире, своје сумње и саблазне, — доноси и своју велику чежњу, и велику гордост. Ту чежњу Црква је морала утолити, и ту бахату гордост смирити. Кроз буне и сукобе препорађао се и уцерковљавао древни свет. Духовно узбуђење обухватило је цело друштво, и црквено и окоцрквено, од највиших до најнижих слојева. Но и на религиозно трагање могу да се прилепе неоплемењене страсти, — рачуни себичних владара и политичара, лични прохтеви, раздори међу народима... Ово време великог победничког ликовања било је за Цркву и време великих искушења и жалости. И није било мало случајева да су исповедници Православља морали још увек да носе ланце и окове, као гоњени и осумњичени, и чак да умиру овенчани славом мучеништва. Довољно је да споменемо житије великог Атанасија и Златоуста... Још је било прерано говорити о коначној победи хришћанства. Свет је још увек био „изван“ Цркве, „туђ“ Цркви. Одмах иза црквене ограде настављао се пређашњи многобожачки живот. Још су били отворени пагански храмови. Још су предавали многобожачки учитељи, — и водили полемику са хришћанством. Цела култура је још паганска, препуна многобожачких остатака и успомена. То се осећало на сваком кораку, почев од домаћих обичаја. Зато не треба се чудити што је у IV веку тако привлачан био монашки покрет, хрлење и бегство у загрљај пустиње. У томе се није испољила једино устремљеност ка повучености и самовању, него је, за- иста, тешко било живети у свету по хришћански...

УДК:

нема

преузми пдф