Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.

У модерном друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft („друштво знања“, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка „самоодређењу часа сопствене смрти“. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка с у ч е љ е њ у политичких дискурса. У мешовитом хору опонената, посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о „друштвеном“, односно „моралном надзору“ Цркве.