српски

english


Миодраг Д. Игњатовић

Радмила Грујић, Песник логосног свемира

стране: 734-742

Извод

У интерпретацијама једне филозофеме А. Шопенхауера (1788– 1860) – да је „наслов монограм садржине“ – са разлогом се појављује и варијабла: да је, у ствари, он мислио да је и сам назив неког дела или нечега уопште – монолог садржане целине! Ова експликација је нужна јер поетеса Грујић такође, бар у већем делу семантике наслова свог бревијара, жели да упути на све оно што појам „логос“ обухвата и сугерише. А то је: полисемантична „реч“, затим говор (наравно са свим аспектима значења и тумачења), па његова експликативна функција у међуљудској, па и унутрашњељудској употреби, мишљење као сублимативни израз, све до божанског и „васељенских тајни“. Ако је Исус Син Божји упућен од Оца му међ’ људе да им Спаситељ, и то саможртвом, буде будући почовечен – и његова Калварија (Голгота) и, наравно Крст, а онда и избављење и успење к Богу, богопут су и човеку. Дакле, поетеса, не само као искрени, чак посвећени и просвећени верник, већ, можда и пре свега као искушеница зрачећега „логосног самоговора“, а и ерудита опремљен за боготражење по беспућима егзистенције, испевала је и свој „цветник“, али и молитвеник колико из „богомнасијаног“ (по Његошу) ума, толико из трепета верничког срца пред олтаром Свемира. Отуда у клетвеној песми Антилогос сажети крик:


О, речи, страшна, „пророкова“! О, речи, наредбодаваца и владара, олака речи са смртоносном тежином, ти, крилатице, која ломиш крила! О, речи, очајна и узрујана, погрдна и подсмешљива, презирућа и мрзећа! Из авиона бацаш паклене дарове по безбрижним дечјим сновима (...)


Контрапункт ове, надасве необичне исповести у стихирима као да је смишљан и од богоумилне тишине осниван на самотничкој контемплацији. Радмила – ако је позорност јавне мисли прихвати, а ваљало би због Српкиња које таквим златом своју душу везу – што је ретко и значајно и за наше исказе – је у богосветачком „раму“ испевала тропаре у одбрану Човека. То двојство појања „помешало“ је импресив речи лепоте, пре свега војевања за лепоту посвећеника Богу, али и хрвања са земаљским кушањима, а богме и кушачима, и Човека и Човештва! Та каскадна бројаница – погледајмо само садржај – обухвата у част Свестворитеља златописе Његових најумнијих и најпосвећенијих пастира, али и нас, „рабе“ (пре свега исповеткињу, нашу поетесу) који Божјим путевима идемо, многокад и – странпутицама Нечастивог.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф