српски

english


Славиша Костић, Вук Јовановић

Гостовање Жан Ликa Мариона у Београду

стране: 725-729

Извод

Наша интелектуална јавност је имала велику част да угости једног од најзначајнијих философа и теолога данашњице Жан Ликa Мариона. Повод његовог гостовања је публиковање превода његове књиге Еротски феномен.

Жан Лик Марион је рођен 1946. године, члан је Француске aкадемије, почасни професор на Универзитету Париз–Сорбона, Универзитета у Чикагу и руководилац је Доминиканске катедре Дибарл на Католичком универзитету у Паризу. Пресудну улогу у формирању његове мисли су извршили следећи философи: Рене Декарт, постхајдегеријански теоретичари језика, Жак Дерида као и његово креативно ишчитавање Мартина Хајдегера и Емануела Левинаса. Од теолога то су: Григорије Ниски, списи Псеудо- Дионисија, Августин, Тома Аквински, Ханс Урс фон Балтазар. Марион као феноменолог тежи да реконструише нешто што сматра за аутентичну хусерлијанску феноменологију. У томе он разрађује феноменологију љубави и феноменологију божанског дара као ‘даност даривања’ што би требало да представља модус живота. Ослањајући се на Хусерла и Хајдегера, Марион је покушао указати на нескривене могућности такве феноменологије. Оне се састоје у томе да се феноменолошка редукција не мора ограничавати само на феномене као објекте, како би то хтео Хусерл, нити на феномене бића или битка као што је то хтео Хајдегер. Своја промишљања Марион сажима у тези: „Колико редукције, толико дарованости.“ Марион изједначава три редукције: трансценденталну, егзистенцијално/ онтолошку и редукцију на позив са трансценденталним Ја. Другим речима феномени нам се дарују посредством интуиције а да притом нису позиционирани насупрот одређеног хоризонта и да су зависни од субјектових конститутивних капацитета. При томе Марион конструише појам ‘засићени феномен’ који наступа онда када дуалност између интенције (означавања) и интуиције (испуњења) засигурно постоји, и где се насупрот уобичајеном феномену, интуиција показује у премашивању онога што концепт (означење, интенционалност, тежња...) предвиђа и показује. У случају засићеног феномена, феноменалност се кориговала у терминима дарованости, тако да феномен више не дарује себе тако што нам се показује већ тако што нам се дарује. Сваки засићени феномен нам се дарује као позив. Да би указао на примере засићеног феномена, Марион анализира догађај, идоле (дела уметности), плот, иконе (личност) и за теологе најзначајније – Откровење, које ‘појачава’ засићеност пошто оно садржи сваки од горе поменутих елемената. Марионова кључна теза се састоји у томе да као засићен феномен, Откровење има место унутар феноменологије, чак би се рекло да је то њена актуализација, што се може одредити преко теологије. На тај начин Марионова феноменологија отвара пут за позиционирање теологије унутар токова савремене мисли. Тиме је одредио себе као предводника модерне француске феноменологије поред философа попут Жан Ива Лакоста и Мишела Анрија. Као теолог Марион сматра да хришћанска вера није херменеутика попут осталих већ нам омогућује да видимо феномене који другима остају скривени. Други битни допринос за теологију се огледа у његовој књизи Бог без бића. У тој књизи Марион покушава промишљати Бога не само као нешто што је с ону страну метафизичког сагледавања бића већ нешто што је с оне стране битка. Другим речима, раскида са онтотеологијом сматрајући идолима не само антропоморфне слике Бога, него посебно метафизичке појмове Бога: Бог као највише биће или трансцендентални узрок свих бића. Насупрот теологије Бога унутар битка, Марион промишља Бога са библијским појмом Св. Јована, ‘агапе’ (1. Јн. 4, 8). Онај који љуби се потпуно идентификује са даром, због чега појам агапе потпуно искључује идолатрију и идолатријске појмове – онај који љуби се потпуно предаје другоме. Бог се не промишља више на темељу наших појмова, већ полазећи од самога Његовог даривања. Јасно је да овде налазимо одређене паралеле са модерним православним теологом Христом Јанарасом. Међутим, оно што је битније је да је Марион утицао не само на западне теологе као нпр. на представнике сада најактуелнијег теолошког пројекта – радикална ортодоксија, већ и на модерну генерацију православних теолога: Џона Пантелејмона Манусакиса, Кирила Ховоруна и Павла Саига.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф