У раду ће бити објашњено стање у српској историографији у 19. веку. На једној страни ће бити обрађена романтичарска школа, на челу са Пантелијом Пантом Срећковићем, а на другој – критичка школа, коју је предводио архимандрит Иларион Руварац. Питање расправе и сукоба ових историографских школа темељи се на томе како треба вредновати народно стваралаштво и традицију и на који начин разматрати и прихватити историјске изворе. Из размимоилажења и полемика романтичара и критичара долази се до многих корисних ствари за српску историографију: издавања извора, штампања значајних историографских књига и студија и стварања једног доброг темеља за развој српске историографије у 20. и 21. веку.