српски

english


Зоран Андрић

Jan Assmann, Exodus: Die Revolution der Alten Welt

стране: 452-453

Извод

Мојсије и Књига изласка (ἔξοδος) спадају у најомиљеније теме наше културне историје. Егзодус из Египта је једна од најзначајнијих и најмоћнијих приповести целокупног човечанства. Она је опис и израз ослобођења из египатског ропства али и величанствени израз проналаска начела вере у једнога Бога односно монотеизма. Та приповест садржи кључне сцене историје спасења које су не само у јудејској, хришћанској и исламској вери, већ и у уметности и књижевности развиле вишеструко семантичко значење и зрачење. Јан Асман (Jan Assmann), аутор ове књиге, je емеритирани професор на Универзитету у Хајделбергу и један од најеминентнијих египтолога у европским размерама. Сада је он и хонорарни професор културологије на Универзитету у Констанцу на Боденском језеру.

Смисао стварања и егзодуса је слобода, политичка слобода, вели аутор. То потврђују молитвени Јевреји свакога петка увече кроз молитву и благослов вина: „Ти нам допушташ да се прикључимо Твоме светоме дану одмора који подсећа да си Ти све створио“. То је први дан „дана светога збора“, сећање на дан изласка из Египта. Ову молитву, која је настала у позној антици, произноси рабин; она у једном даху спаја Постање и Савез.

У Књизи изласка описани догађај религијско- критичко просветитељство видело је и види, почев од 17. века до данас, другачије: Савезу Бога са Јеврејима је претходио Закон који је од њих изискивао послушност и потчињеност. У библијској Књизи Изласка и њиховом хероју Мојсију осликава се оно што аутор назива „Мојсијевским обележјем/ разликовањем“: диференцирање истине од обмане у религији. При томе није реч о паушалној критици монотеизма, већ о историјској анализи његовог револуционарног карактера као сувисле иновације која је променила свет. Реч је о једној скривеној линији традиције подземно делујућих елемената европске историје религија и историје духа од Ехнатона до Фројда. Есенцијално је разликовање између истинитог и погрешног, тачног и нетачног. Доцније је аутору постало јасније да је диференцирајући карактер библијског монизма непотпун и анахрон модел којим би се могло објаснити питање истине.

Овде је реч о нечему што има највишу вредност и значај: о верности. Не у опреци између истинитог и лажног, већ у опреци између верности и издаје, односно у односу на Савез/ Завет који Јахве (JHWH) склапа са децом Израиља. Са концепцијом тога Савеза/ Завета долази „вера“ („emunah“) на свет, вера која је основна револуционарна новина представљена у библијско- старозаветном, новозаветном и исламском монотеизму.

УДК:

нема

преузми пдф