српски

english


Александар Ђаковац

Christopher A. Beeley, The Unity of Christ: Continuity and Conflict in Patristic Tradition

стране: 438-442

Извод

Није неуобичајено да истраживачи теже оригиналности, постављајући нове хипотезе које стављају изазов пред прихваћена становишта. Овакав приступ може водити напретку у научним истраживањима, пошто окоштала схватања често представљају препреку за аутентично сагледавање проблематике која је предмет испитивања.

Студија која је пред нама доноси неколико хипотеза које доводе у питању традиционално схватање о развоју христологије у формативном периоду од 2. до 8. века. Како ћемо у анализи показати, иновативност и оригиналност у приступу изворима не мора нужно да значи и напредак.

У својој студији Бејли настоји да потврди следеће претпоставке: а) да је Ориген прави извор аутентичне унитарне христологије, наспрам дуалистичке, б) да је Евсевије Кесаријски неправедно запостављен као мислилац који је дао значајан допринос развоју христологије в) да је Св. Атанасије Велики неосновано проглашен корифејем Никејског богословља г) да је Св. Григорије Богослов прави извор и узор христолошког промишљања Св. Кирила Александријског. Аутор се бави и западним оцима, пре свега Августином, Иларијем и Амвросијем, као и послехалкидонским ауторима Леонтијем Византијским, Св. Максимом Исповедником и Св. Јованом Дамаскином. У овом осврту ћемо се позабавити само тезама које смо издвојили, пошто се аутор западним оцима и послехалкидонским теолозима бави више успутно. Пре него што пређемо на анализу главних хипотеза, изнећемо и неколико методолошких примедби које нису остале непримећене од стране других истраживача. Студији са оваквим насловом недостаје шири приступ изворима: конкретно, нису обрађени нехалкидонски теолози као што су Теодор Мопсуестијски и Теодорит Кирски, нити ико од монофизитских теолога, чак ни Севир Антиохијски. Ово је крупан методолошки недостатак за студију која својим насловом и периодом којим се бави наводи читаоца да очекује да пред собом има целовиту анализу релевантних мишљења. На страну што су и послехалкидонски аутори, попут Св. Максима Исповедника, обрађени веома штуро. Но, ове методолошке замерке нису толико фундаменталне, пошто представљају формалне недостатке који су могли бити избегнути прецизнијим називом студије.

Већи проблем представљају главне хипотезе које смо издвојили. Ревизионистичке аспирације аутора нису прошле без критичке реакције познаваоца ове тематике. При нашој анализи узећемо у обзир и неке њихове аргументе, као и аргументе које Бејли износи у свом одговору на критике.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф