српски

english


Зоран Андрић

О једној новој књизи из серије „Парадосис – прилози за историју ранохришћанске књижевности“

стране: 192-197

Извод

Богословље Светих Отаца Источне Цркве прожима мисао да је „обожење“ (Θεωσις) процес поистовећења људског духа са Духом Божијим и учешће у неизмерној Његовој благодати, и зацело есхатолошки циљ људске егзистенције. Ту средишну мисао заступа Свети Василије Кесаријски, читај и Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας, рођ. 330 – †379). Свети Василије Кесаријски развија више но други своју педагошку мисао не само у теорији, већ и кроз конкретну примену у својој епископској пасторалној пракси. Он настоји чак и у Атини, у којој је формулисан класични идеал паидеје, да заснује и примени своје педагошко учење.

Васпитање људи није било само инспирација његове свештенослужитељске и епископске службе, већ је надахњивало његову делатност као устројитеља аксетског живота, као преобразитеља социјалних норми, богословља, црквених закона, литургијских форми и свеколиког црквеног јединства. Овај аспект дела великог кападокијског оца Цркве, устројитеља Божанствене Литургије, миротворца и непоколебљивог борца за веру православну, осветљен је у студији Мартина Мајерхофера Васпитање људи : испитивање једног лајтмотива у делу Василија Кесаријског (Martin Mayerhofer, Die Erziehung des Menschen : Untersuchungen zu einem Leitmotiv im Wirken von Basilius von Cäsarea, Fribourg : Acad. Press 2013) са акривијском ревношћу, са фокусом на светитељевој антропологији као темељу његове педагогије.

УДК:

нема

преузми пдф