српски

english


Зоран Андрић

Гај Г. Струмза, Крај култа жртвовања : религиозни преображаји у позној антици

стране: 184-186

Извод

Зачуђујућа је чињеница да и они окужени антибогословским вирусом нису свесни да су део хришћанске револуције. Тако Ричард Докинс (Richard Dawkins), биолог еволуције, у својим јуришима на Бога, папу и Цркву не увиђа да форма његовог научног тежења има много заједничког са монотеистичким религијама. Француски философ Жил Делeз (Gilles Deleuze) је крајем деведесетих година у једној полемици против „демистификатора“ савремености писао: „Средњовековни Бог се кроз секуларни ветар распршио у свим правцима, не губећи при томе од свог формалног јединства и своје дубине. Наука, радничка класа, отаџбина, напредак, здравље, безбедност и демократија, социјализам – листа је одвећ дуга – гласе видови његове појавности.“

Како је у антици до те трансформације, односно тачније револуције, могло да дође, која је темељ савремене европске културе, може се читати у изванредно занимљивој књизи Крај култа жртвовања : религиозни преображаји у позној антици – Guy G. Stroumsa, Das Ende des Opferkults : die religiösen Mutationen der Spätantike, Verlag der Weltreligionen, Berlin 2011. Гај Г. Струмза је професор за монотеистичке религије у Јерусалиму и Оксфорду. У овој књизи су расправљани религиозни преображаји у првим столећима хришћанства, од Спаситеља до Мухамеда. Чињеница да се књига и мимо застрашујуће учености аутора са лакоћом чита, базира се на чињеници да је она састављена из серије предавања које је аутор држао у фебруару 2004. г. на Collège de France у Паризу. Миран тон и стил предавања доминира и мимо експлозивних религиозних тема. Тиме што је већ у наслову реч о мутацијама, а не о револуцији, полази аутору за руком да појам мутације који је преузет из дарвинистичке биологије примени у перспективи и погледу лаика.

Хришћанство има да захвали своме јеврејском пореклу што је развило оквирне структуре у којима се оно као религија дефинисало, вели аутор. Јеврејско порекло (провенијенција) је постојани елемент хришћанства који је у историји религије остао недовољно осветљен. Струмза се приближава овој чињеници опрезно и нијансирано. У случајевима када је једнозначно на делу игноранција хришћанске историографије, он вели са отменом уздржаношћу да је то можда почивало на језичким баријерама али да то није једини разлог.

Но, слабости досадашњег тумачења не треба Струмза да тражи у рукавцима хришћанске књижевности, већ на самом Collège de France. Он се може директно везати за предавања Мишела Фукоа на овом славном колеџу из 1981/82, о ерминевтици субјекта, која су се дотицала антике и хеленизма. Струмза ово поглавље насловљава „Нове бриге о самом себи“ и оно представља критику Фукоове теорије.

УДК:

нема

преузми пдф