српски

english


Зоран Андрић

Џон Фрили: Светлост у тами или ново откриће средњег века

стране: 179-181

Извод

„На који начин је тамни средњи век засновао модерне науке“ поднаслов је овог списа из пера америчког аутора Џона Фрилија, рођеног у Бруклину. Он данас живи и предаје физику и историју науке на Универзитету у Истанбулу у Турској, а при том је аутор више запажених путописних књига о Венецији, Атини, Грчкој, Турској и Османском царству.

Готово хиљаду година пре Коперника, Гaлилеја, Кеплера и Њутна су учени људи сабирали, чували и преносили знање антике и критички посматрали природне појаве, подвргавајући их експериментима.

У овој културној историји раног средњег века објашњава нам Џон Фрили фасцинирајућа открића учених људи тог времена. Он нам уверљиво показује да су многа открића у науци зацело била знатно раније „у клици“ наслућена, зачета и у теорији антиципирана. Већ сам наслов Фрилијеве књиге Аристотел у Оксфорду – John Freely: Aristoteles in Oxford : Wie das finstere Mittelalter die moderne Wissenschaft begründete, Klett-Cotta Verlag, Stuttgart 2014. – указује на дугу традицију историје открића у науци од Сократа до Њутна, са тематским тежиштем на средњем веку.

Протагонисти ове епохе нису масовно познати, те се подаци о њима читају као некакав лексикон егзотичних биографија. Читање ове књиге је посебно напето тамо где се, мимо биографских скица, назиру обриси целокупне епохе. Такав један пример је разматрање о томе како настаје дуга? Зашто је она лучног облика и са спектром боја, односно њиховим неслућеним нијансама и преливима?

Дитрих фон Фрајберг, доминиканац који је око 1275. г. студирао у Паризу, саставио је специјалан спис у коме у општу теорију светлости укључује и теорију о настанку боја. Дитрих је преламање (рефракцију) светлости објашњавао на примеру једне капи воде. Много пре Њутна он је вршио експерименте са призмом и чашом са капљицама кише у њој. Овакви бисери природних експеримената налазе се у сваком поглављу ове занимљиве и поучне књиге. Но судбина Дитриха фон Фрахјберга, који ће убрзо пасти у заборав, противречи Фрилијевој теорији континуираног трансфера знања. Ово очито почива на догми Фрилијевог учитеља, аустралијског историчара науке Алистера Кромбија, код кога је Фрили био постдокторант у Оксфорду. Кромби је заступао тезу о непрекинутом континуитету научног мишљења од раног средњег века до Коперника, Галилеја и Њутна. У овом „континууму“ има и убрзања и разантног развоја као у случају Роџера Бекона који је у 13. веку био познат као „Doctor mirabilis“. Мимо њега, у то време је Француз Петрус Перегринус учио о кретању игле на компасу и о магнетизму. За Перегринуса експериментални метод има у свему апсолутни приоритет. Његова знатижеља је била неограничена, те је сезала од питања експлоатације метала из руде до питања умећа ковања ратног оружја или оружја за лов, као и оруђа за обраду земље.

УДК:

нема

преузми пдф