српски

english


Зоран Матић

Песма претеча „Дужде се жени!“

стране: 142-145

Извод

Узвишена људска остварења неретко имају претече – неког или нешто што им претходи, оно што „поравнава пут“ ономе што ће доћи. После претече следи достигнуће које засењује све што пре би, што претходеће преводи у своју предисторију. Као што је Св. Јован Крститељ претеча најплеменитије личности Исуса Христа, тако и Свети Сава, „Срба други Спаситељ“, има претечу у Св. Сави Јерусалимском. Вероватно није случај што су фреске Јована Крститеља и Светог Саве Јерусалимског у манастиру Студеници осликане једна преко пута друге, већ да су за оне који имају очи да виде двојицу претеча у немом дослуху. Исто тако и дела људских руку могу имати претече. За поменуту велелепну задужбину Св. Симеона то је манастир Богородице Добротворке који се налазио у Цариграду. У сагласности са наведеним и песничко здање „Santa Maria della Salute“ има претечу у песми „Дужде се жени!“. Надахнут манастиром Богородице Добротворке небопарни орао Свети Симеон је на једној стени 13 година свијао као какво гнездо манастир Студеницу и искомпоновао је као „Богу захвалну песму у камену“. Јадрански прометеј Лаза Костић је за отприлике исто времена саградио и у аманет своме роду оставио мермерних стихова песничку задужбину „Санта Марија дела Салуте“. И једна и друга задужбина посвећене су Пресветој Богородици. Иако нису достојне ремена на обући да одреше ономе чему претходе и претече завредњују признање и почаст. Но, зар се то чини тако што се песма претеча „Дужде се жени!“ изоставља из збирки поезије и антологија песама?! Њоме је Лаза Костић „крстио“ своју лабудову песму.

Песма почиње чуђењем и одговором на чуђење својственим епским песмама: „Из мора никли дворови бели. / Чим су се тако дивно попели? / Јесу л’ их вали собом изнели, / лице им водом умили сланом / ил’ их је сунце умило даном? / Ни вода влагом, ни сунце сушом, / Венеција је дахнула душом: / прошла је болест вечита, дуга, / прошла је скоро морија, куга.“

Венецију је 1629. г. захватила куга од које је трећина њеног становништва умрла. Као спомен благодарности за спасење од куге решено је да се подигне Базилика Богородици од Спаса. У наставку песме Лаза Костић иронично прозива млетачке дуждеве што бахато исказују право на поседовање природе тако што жене море (бацањем прстена у воду). И као круна те бахатости, у својој гордости, један дужд дрзнуо се да сече шуме словенских гора зарад дизања цркве Богородици. Након приговора једног старог неимара: „Све смо ливанске срезали кедре / да подигнемо дворе ти ведре, па откуд дужде брига је прва, / откуда наћи основу дрва?“, завидна морска вила сашаптава дужду: „Што ће ти стабла даљнога кедра? / Другу ми храну требају недра...“ Предлаже да се исеку словенске шуме: „Ал коса њена опасти мора, / оголит вила словенских гора!“. Дужд оберучке прихвата: „Чуј ли ме, војно, невеста проси: / Храм нек се диже на њеној коси...“

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф