српски

english


Александар Ђаковац

Марко Николић, Екуменски односи Српске Православне и Римокатоличке Цркве 1962–2000. године

стране: 761-764

Извод

Разједињеност хришћанског света и оштра конфесионална сукобљеност карактеришу европску културу већ вековима. Блага вест Христова сувише често је била исписана на заставама испод којих су стајали људи наоружани мачевима и бојним секирама. Потоци крви лили су европским тлом у име вере, зарад наметања другима сопственог идентитета. Векови крвавих сукоба хришћана у којима је хришћанска вера пречесто била инструментализована ради испуњења овоземаљских циљева, довели су до губитка или барем слабљења саме вере што је за последицу имало појаву секуларизма и атеизма. У свету који макар декларативно тежи миру и јединству, хришћанске конфесије остају посвађане и неретко неспремне чак и на дијалог који води помирењу. Ипак, самосвест Цркве је од најранијих времена сведочила о неопходности настојања да се поделе међу хришћанима превазиђу, чак и онда када то историјски делује мало вероватно. Сукоби који су се кроз историју дешавали донели су много неправде и страдања многима, посебно малим народима који нису могли да се на одговарајући начин одбране и заштите сопствене интересе. У таквом стицају историјских околности нашао се и српски народ, вазда изложен интересима великих сила од којих се често није могао адекватно заштитити. Историја тешких страдања и милионске жртве, нарочито у време два светска рата, допринели су развоју осећања неповерења и бојазни према Западу, као извору страдања и понижења и могућем узрочнику нових неправди. Дешавања с краја двадесетог века само су још више потврдила и утврдила таква страховања. Због тога је на просторима СПЦ али и других малих народа који су претрпели и трпе историјске неправде, постојао и постоји снажан отпор било каквом дијалогу са западњацима, посебно са римокатолицима који су идентификовани као узрочници и извршиоци готово свих зала која су снашла српски народ. С друге стране, јеванђељски позив ка јединству, упркос заглушујућој буци историје, није могао да остане без одговора. И пре светских ратова и у међуратном периоду и након Другог светског рата, дијалог, упркос свему није престајао иако је његов интензитет био различит. Тако је настала и својствена историја дијалога чије изучавање нам у многоме може помоћи у будућем одабиру добрих путева и избегавању слепих улица. Књига др Марка Николића представља добар почетак таквих напора. Споменућемо још и да је књига која је пред нама одбрањена као докторска дисертација на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Истраживање архивске грађе Светог Архијерејског Синода СПЦ Николићу је омогућено на предлог блажене успомене Патријарха Павла.

УДК:

нема

преузми пдф