Питање карневалског духа у ренесансној књижевности је вишеструко разјашњено. Међутим, нису осветљене везе између ренесансног литерарног дела и етике јуродивих у перспективи карневализације живота и културе. Због тога су одабрана два репрезентативна писца ренесансе: Еразмо Ротердамски и Мавро Ветрановић као парадигма посебног осећања света, које вишеструко проналази своје огледало у богословљу о јуродивима. Иако се светост и лудост већ у семантици удаљавају, језгро, описано бахтиновским смехом, јесте недељиво и завређује пажњу истраживача најконтроверзнијег дела светске литературе, с једне стране и најтајанственијег дела историје Цркве, с друге.