У овом раду се покушава дати виђење ангажовања Цркве у држави у 4. веку који се у православљу поима за идеални век и прави паралеле са модерним добом; хришћанство прво постаје дозвољена религија да би крајем истог постала државна религија. Акценат је дат на одјек теолошког дефинисања односа између Цркве и државе каквог налазимо код Константиновог дворског теолога Евсевија Кесаријског као и на појаву цезаропапизма који је условио модерне митове о идеалној држави на челу са владарем – Божијим изабраником, који су до данас опстали у традиционалним православним земљама, да би се преко тога сагледало функционисање Православне Цркве у модерном демократском друштву. Овде смо преиспитали колико је заправо таква теолошка визија православна по себи и каква би требала да буде улога водеће религије у јавном сектору у данaшњем постсекуларном друштву.