српски

english


Зоран Андрић

Еп о Гилгамешу: мит, дело и предање

стране: 197-200

Извод

„Еп о Гилгамешу“ нема само посебно место међу делима древне оријенталне књижевности, већ и у целокупној светској књижевности. Валтер Залабергер, аутор компактне студије Еп о Гилгамешу: мит, дело и предање (Das Gilgamesch-Epos : Mythos, Werk und Tradition, C. H. Beck, München 2013), редовни професор асирологије на Универзитету Лудвига Максимилијана у Минхену, подухватио се задатка да на примеру Епа о Гилгамешу напише увод у књижевност и културу Месопотамије. При томе је аутору пре стало до описа основа и посебности древних оријенталних писама, но до текстуално иманентног тумачења епа о Гилгамешу или исцрпног дискутовања о њему.

Бављење овим епом отпочело је након тога што је енглески асиролог и археолог Џорџ Смит 1872. године у граду Ниниви пронашао у рушевинама 612. г. пре Христа разваљене палате асирског краља Асурбанипала (Aššur- bāni- apli, 668–627 пре Христа) једну глинену плочу са епом исписаним клинастим писмом на старовавилонско- акадском језику. Потом је пронађено још једанаест глинених плоча и других фрагмeната на варијантама са хетитским и хуритским елементима. О чему је реч у Епу о Гилгамешу?

Спектар литерарних мотива у овом најстаријем сачуваном спису светске књижевности су власт и њена злоупотреба, пријатељство и потрага за вечним животом као и безуспешност људског стремљења пред неумитном фактичношћу смрти. Још прегнантније изражено – лајтмотив овога епа је тема смрти. Краљ Урука, Гилгамеш, једном трећином људске и двема трећинама божанске природе, изгубио је најбољег пријатеља, Енкидуа, који умире после силног заједничког војевања и легендарних победа. Гилгамеш је, пре но што је срео Енкидуа, био суров и омражен тиранин. Сви поданици су трпели његову дивљу самовољу и злостављање, нарочито жене којима се насилно наслађивао по неписаном ius primae noctis. Но хуманизација, односно преображај из архаичног варварства у цивилизовано опхођење оствариће се кроз пријатељство. Гилгамеш ће се очовечити и уљудити. Потом ће Енкиду отићи у подземни свет. Тужан због губитка пријатеља и у стрепњи за сопствену будућност, Гилгамеш јури степама. На крају, кад љубав у њему надјача смрт, одлази код Утнапиштима, човека који је преживео потоп, и који живи на острву блажене вечности, односно бесмртности. Ту добије трав(к)у бесмртности, коју би човекољубиво желео да подели са остатком човечанства, јер Гилгамеш није више негдашњи окрутни деспот, него љубављу преображени сабрат свих људи, односно узорни филантроп.

УДК:

нема

преузми пдф