1. Православац: Пошто смо се састали да расправљамо на логичкој основи, питам те: Шта је оно што истражујемо?

Манихејац: Вежбамо мисао на теми вере, да бисмо нашли истину.

Православац: А шта је истина?

Манихејац: Распознавање бића и артикулација тог знања.

Православац: Да ли је лаж оно што је супротстављено истини?

Манихејац: Свакако.

Православац: Како то кажеш?

Манихејац: Будући да је истина знање о бићима, лаж је знање о непостојећим бићима.

Православац: Не одговараш добро: да је истина знање о бићима, а да је лаж знање о непостојећим бићима: зато што се непостојеће не може спознати.

Манихејац: Дакле, шта је лаж?

Православац: Непознавање бића.

Манихејац: Добро си рекао.

Православац: Дакле, ако је истина знање о бићима, а лаж незнање бића, реци ми: Да ли је знање стање?

Манихејац: Да.

Православац: Ако је знање стање, да ли је незнање потпуно лишавање.

Манихејац: И незнање је стање.

Православац: Шта је незнање?

Манихејац: Непоседовање знања.

Православац: Да ли је непоседовање знања лишеност или је нешто позитивно и партиципативно?

Манихејац: Непоседовање знања је лишеност.

Православац: Небивајућим називамо оно што је било лишавано бића?

Манихејац: Очигледно.

Православац: Стога, ако је незнање немање знања, а непоседовање знања лишеност, онда је незнање лишавање и није стање.

Манихејац: Добро си рекао.