1. Православац: Пошто смо се састали да расправљамо на логичкој основи, питам те: Шта је оно што истражујемо?
Манихејац: Вежбамо мисао на теми вере, да бисмо нашли истину.
Православац: А шта је истина?
Манихејац: Распознавање бића и артикулација тог знања.
Православац: Да ли је лаж оно што је супротстављено истини?
Манихејац: Свакако.
Православац: Како то кажеш?
Манихејац: Будући да је истина знање о бићима, лаж је знање о непостојећим бићима.
Православац: Не одговараш добро: да је истина знање о бићима, а да је лаж знање о непостојећим бићима: зато што се непостојеће не може спознати.
Манихејац: Дакле, шта је лаж?
Православац: Непознавање бића.
Манихејац: Добро си рекао.
Православац: Дакле, ако је истина знање о бићима, а лаж незнање бића, реци ми: Да ли је знање стање?
Манихејац: Да.
Православац: Ако је знање стање, да ли је незнање потпуно лишавање.
Манихејац: И незнање је стање.
Православац: Шта је незнање?
Манихејац: Непоседовање знања.
Православац: Да ли је непоседовање знања лишеност или је нешто позитивно и партиципативно?
Манихејац: Непоседовање знања је лишеност.
Православац: Небивајућим називамо оно што је било лишавано бића?
Манихејац: Очигледно.
Православац: Стога, ако је незнање немање знања, а непоседовање знања лишеност, онда је незнање лишавање и није стање.
Манихејац: Добро си рекао.