српски

english


Зоран Андрић

Богословље Светих Отаца и Приручник патристике

стране: 695-697

Извод

Пред нама је диптихон – Богословље Светих Отаца и Приручник патристике – два темеља онога што је столећима у богословској науци Запада звано theologia patristica. Реч је о два дела која су у методолошком смислу аутономна, али се тематски и формално прожимају и вишеструко укрштају. Овај диптихон – теза урус ранохришћанске књижевности Истока и Запада нам сажима у орахову љуску срж и бит онога што нам је „од Апостола преко Отаца“ као предање завештано. У тој формулацији крије се „карактеристика хришћанства“, као што то вели Свети Атанасије Велики поводом контроверзи о Светој Тројици у 5. столећу. Фидровиц је објавио у две свеске стубове свеколиког богословског дискурса и жежено злато не само православног, већ и свег богословља нераздељене Цркве Христове пре Велике шизме. Аутор и приређивач ових двеју свезака, Михаел Фидровиц (рођен 1957) је након студија католичке теологије, философије и класичне филологије у Берлину, Падерборну и Риму отпочео академску каријеру у Бохуму, наставио у Берлину, а данас је професор црквене историје, патрологије и хришћанске археологије на Универзитету у Триру. Аутор вели да се theologia patristica, за разлику од theologia biblica, scholastica, symbolica, speculativa, као академска дисциплина формирала тек у 17. веку. Аутор раздваја терминолошке појмове патрологије (живот и дела светитеља) и патристике (богословски садржај учења). Начелни мотив Фидровицевих књига се састоји у попуњавању очигледне празнине, односно хијатуса у стручној литератури о раном хришћанству. Он вели да у науци постоји небројено студија о појединачним питањима светоотачког богословља, али да је очит недостатак у општим прегледима развоја патристике, односно сумарним рефлексијама о коренима ранохришћанске вере. Да ли је у широком спектру од апостолских Отаца преко послехалкидонских аутора, од спекулативне школе Александрије и трезвене школе Антиохије, ентузијастичне школе Сирије, од реалистичних и прагматичних представника Рима, преко антимонтаниста и неоникејаца и иних школа и праваца, покрета и противпокрета, различитих аутора, региона и епоха – без насилног изједначавања и грубог упрошћавања – уопште могуће начинити икакав разуман преглед свих струјања и дедуковати заједнички обједињујући појам теологије, који би био полазна основа и оријентација у потрази за видовима поклапања у мишљењима Светих Отаца? Овај опрезни поступак систематизације аутор назива consensus patrum – односно покушај да се из полифоног мноштва формира хомогено и стабилно језгро. Аутор истиче еклисиолошки аспект и вели да је вера Цркве у својој доследној правоверној пракси једини адекватан критеријум патристичке ерминевтике.

УДК:

нема

преузми пдф