Са књижевног аспекта романи и ликови Ф. М. Достојевског, због начина доминантне нарације нагињу реализму. Међутим, драматичне расправе, философски проткани дијалози и иновације у књижевности, учиниле су га веома блиским модернизму. За разлику од Исповести Блаженог Августина, у Великом инквизитору није преовладао субјективни психолошки ауторитет, већ пажљиво разрађена онтолошка ретроспектива човечанства. Наиме, многи критичари су у његовим делима видели просту доминацију психолошког разоткривања ликова. Као последица психолошке анализе јавља се морал као гарант човечности. Оваква анализа, осиромашила би богату ризницу онтолошких и христолошких бисера. Велики инквизитор није само схизофрена апстракција и пројекција психолошки дотрајалог људског ума. Велики инквизитор је, пак, суштинска претња модернизма христоликости и достојанствености човека.

Примарни циљ овог есеја је да на непосредан начин укаже на нераскидиву везу између светоотачког богословља и књижевних ликова Ф. М. Достојевског, a самим тим и целокупног његовог стваралаштва.