српски

english


Св. Климент Александријски

Стромате (1.1.1.1–1.1.18.4)

преводилац: Вук Машић

стране: 7-22

Извод

... да можеш да их читаш приручно (под своју руку) и да их можеш сачувати. Да ли треба написано уопште некоме остављати у наслеђе? Као прво, каква је потреба за написаним? Као друго, треба ли га доделити часним или нечасним људима? Било би, заправо, неозбиљно одрећи писање часнима, а одобрити га нечаснима. 1.1.1.2. Зар да се дозволи Теопомпу и Тимају, који састављају митове и клевете, затим Епикуру, зачетнику безбожја, па Хипонаксу и Архилоху да тако срамно пишу? Зар да онога који пројављује истину спречимо да потомцима остави оно што је на корист? Сматрам да је добро оставити у потомство добру децу. Ово су деца тела наших, а потомци душе су речи. 1.1.1.3. Стога оне који нас у вери подучише оцима зовемо. Мудрост је општећа и човекољубива. Каже Соломон: „Сине мој, ако примивши слово заповести моје сачуваш у себи, ухо ће се твоје наслушати мудрости.“ Он открива да се реч која се посеје крије у 1.1.2.1. души онога који учи, као у земљи, а то је духовно сазревање. Стога управљаш своје срце ка разумевању и управљаш га ка опомени своме сину. Душа с душом и дух с духом, сједињени у сетву речи, мислим да посејано увећавају и развијају. Сваки је који учи син у послушању онога 1.1.2.2. који га учи. „Сине“, каже он, „не заборављај моје заповести.“

ДОИ:

нема

УДК:

27-472

преузми пдф