српски

english


Јадранка Ахлгрен

Иконописац на путу: иконе Мијалка Ђунисијевића

стране: 281-290

Извод

Мијалко Ђунисијевић, рођен у Чачку 1976, дипломирао је иконопис на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду 2011, у класи професора Тодора Митровића са веома интересантном темом: Боја као формално изражајно средство у савременом иконопису. Његов почетни рад одликовале су минималистичке, елегантне и благо стилизоване композиције са издуженим, продуховљеним фигурама и специфичним колоритом светле гаме у ком су доминирале боје поларизоване светлости: пинк, светло плаво, светло зелено, жуто, сиво, зелено и љубичасто, са пуно прелива, сучељавања комплементарних парова боја и модерних захвата, као рецимо кад се злато широком четком гестуалним неуредним потезима набацује у виду позлате на позадину, али не у целости већ само делимично. Овај аутор створио је тако сопствени иконописачки стил, лако препознатљив, који је одмах био примећен. Заједно са Тодором Митровићем и Николом Сарићем, он 2009. излаже у галерији Отклон у Београду на веома запаженој изложби икона Свет који се не да замислити, на којој су били престављени млађи аутори жељни промена и модернизације у иконопису, а о којој је објављен приказ на Трећем програму Радио Београда – са интенцијом да се радови са ове изложбе представе као нова српска икона. Ако узмемо да је том изложбом заиста било презентовано нешто што се могло назвати нова српска икона, данас, пет година касније, са жаљењем можемо констатовати да се број следбеника овог новог стила смањио, а не повећао, чиме нам се рад Мијалка Ђунисијевића, који је остао веран својим почетним идеалима, чини још значајнијим. Једини разлог за неширење идеја нове српске иконе изгледа да је конзерватизам средине, с обзиром на то да су се сва три ова млада уметника у међувремену етаблирала као врло надарени и квалитетни уметници-иконописци.

У даљем раду Мијалко пролази кроз више фаза и циклуса, при чему наставља да експериментише са бојом, у хармонијски и валерски уједначеним светлим тоновима сиве, зелене и плаве, смирено хладним, или топлим, екстатичким тоновима оранж и жуте, до потпуно тамних тонова тамноплаве и тамнољубичасте, по којима игра једино assist, таворска светлост, такозвана „оживка“, златни или бели одсјај на врховима набора одеће или истакнутим деловима лица, а што ове иконе чини мистичним. Као што мења колорит, он у циклусима мења и композицију, од сведене до сценографски компликованије, а испричана прича се усложњава и добија на тежини.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф