српски

english


Мирослав М. Поповић

Два аспекта развоја хришћанства у Римском царству

стране: 393-398

Извод

Хришћанство се у првим вековима после Христа развијало постепено и у различитим аспектима, на више нивоа. Развиле су се хришћанско учење, литургија, мисао, књижевност, црквена организација, хришћанство се неумитно и незаустављиво ширило и постало фактор од значаја, незаобилазан у римској држави.

Брзо ширење пратило је унутрашњи развој и духовни раст младог хришћанства. Темељи Цркве су постављени у апостолско доба, које је обухватало прву и другу генерацију хришћана, а затим следи тзв. послеапостолско време, мост између апостолâ и касније Цркве. Младо хришћанство је морало освојити место у свету, одржати се и бранити споља и изнутра, имало је потребу за даљом теолошком обрадом и разматрањем предаје. Ове задатке преузели су „апостолски оци“ (писци из непосредног послеапостолског раздобља, који су представљали живу везу са апостолима), ранохришћански апологети 2. века, који су у својим списима бранили хришћанство, и црквени оци, велики теолози који се нису задржали само на обради, већ су имали за циљ да на основу објаве дубље теолошки проникну у благо вере. Развој раног хришћанства до његовог признања као равноправног са другим религијама Миланским едиктом 313. године пратили су многи процеси, формирање и регулисање литургијског живота у хришћанским заједницама – општинама, унутрашње кризе, расцепи и кривоверја, догматске борбе – које су за резултат имале Први васељенски сабор у Никеји 325. године, али овом приликом бисмо се осврнули посебно на два аспекта: прогоне хришћана у Римском царству и зачетке монаштва.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф