српски

english


Чедомир Ребић

Поезија која уводи у дубине хришћанске философије живота

стране: 115-125

Апстракт

Стара српска поезија сачувала је дух хришћанства у свој древности и истинитости. Јеванђелска истина и њен однос према свијету и човјеку заокупљала је свијест српских пјесника; они су те теме духовно сагледали и схватили као позив на „обновљење ума“ (Рим. 12, 2). У њиховим поетским виђењима уткана су многа јеванђелска учења, и у времену када је православна духовност почела да слаби ова поезија је подстицала на молитвено освећење. Универзалне вриједности старе српске поезије овдје се сагледавају на Песни смерти, која у текстологији старе српске књижевности има неколико варијаната. Настала крајем XVI вијека, ова пјесма је преписивана и прерађивана све до краја XVIII вијека, што показује да је интерес према оваквим садржајима вјечно жив. Помишљање на час смрти, „сјећање на смрт“ изводи на путеве богопознања; ту се мислима и осјећањима ум подстиче на усвајање светих јеванђелских врлина којима се срце чисти и сав живот креће у сусрет Христу. Пјесникова замисао да на самртном часу ходи на дрвеном коњу, у мртвачком ковчегу, уводи читаоца у размишљање о смислу хришћанског живота на земљи.

ДОИ:

нема

УДК:

27-291:271.2-1

821.163.41.09-1"04/14"

преузми пдф