српски

english


Зоран Андрић

Hartmut Leppin: Justinian: Das christliche Experiment

стране: 194-196

Извод

Јустинијаново (482–565) место у историји човечанства је одувек било истакнуто. Данте га је сместио у рај своје „Божанствене комедије“, Рафаел га је портретисао на својим ватиканским „Станцама“, Леополд Ранке је о њему писао са највећим поштовањем, док га је енглески историчар Едвард Гибон видео као хришћанског фанатика, а Јакоб Буркхарт оштро жигосао његову ауторитативну природу и тиранску власт. Он је један од најзначајнијих царева позне антике, односно на прелазу антике у средњи век и прелазу римске традиције у византијско царство, на споју Истока и Запада.

Јустинијанова владавина је у последње две деценије била у центру интензивног историјског истраживања. Овде бисмо изричито споменули књигу Мише Мајера – Mischa Meier, Das andere Zeitalter Justinians. Kontingenzerfahrung und Kontingenzbewältigung im 6. Jahrhundert n.Chr., Göttingen 2003 – која је отворила пут ка сасвим новом прилазу животу и делу Јустинијановом.

Лепинова књига – Hartmut Leppin: Justinian. Das christliche Experiment, Klett-Cotta, Stuttgart 2011 – замишљена је као синтеза модерног историографског изучавања. Аутор се не обраћа специјалистима већ широкој публици. Лепин са правом настоји на архаичном прилазу материји, и тиме избегава замку модерног анахронистичког прилаза, схвативши да је мотивација људи у 6. веку била превасходно онострана, есхатолошка. Он истиче да је страх од Божије казне био каузално мотивационо начело опхођења људи. Лепин у Јустинијановом делању види пре начело религиозне савести и одговорности на делу, него произвољно владалачко понашање. Лепин је склон да још радикалније види тај феномен. У Јустинијановој „личној религиозности“ садржано је начело које је објективизирано као политички фактор.

УДК:

нема

преузми пдф