Ова студија представља један покушај обнове и поновног сагледавања свега оног што нам је о Максиму Исповједнику данас познато, кроз призму свих оних околности у којима су се његов живот и рад одвијали, марљиво настојећи да се продре у саму суштину његове теологије коју писац у овом дјелу систематично излаже, те гради на термину κοσμοπολιτεία – представи о узајамној повезаности, дејству и „призвању сваког разумног бића на своју аскетску улогу у космичкој драми“, чији је средишњи догађај испуњење призвања које је у Исусу Христу.

Састоји се из четири поглавља: I – „Backgrounds“ („позадина“), II – „The Cosmic Land-scapes of Maximus’ Theology“ („Космичке основе Максимове теологије“), III – „Maximus’ Vision for the Transfigured Creation“ („Максимово виђење преображене стварности“), IV – „Maximus’ Afterlife East and West“ („Максимово завјештање на истоку и западу), кроз која аутор настоји да нас једним хронолошким редослиједом упозна са теолошко- историјским профилом Максима Исповједника.

Уводно излагање ове студије упућује нас на историјске и богословске околности из којих је Максим произишао као на предуслов правилног поимања основа на којима се он теолошки назидао. Као примјер погрешне перцепције, која непознавањем истог може настати, наводи устаљену представу о њему као о искључивом антиоригенисти. Иако га сам потврђује као противника радикалног оригенизма, аутор у неколико примјера наводи да је управо аскетска традиција Оригена и Евагрија Понтијског оно што је оличило и дало карактеристичне одлике његовом учењу, али нам указује и на чињеницу да у Максимовим дјелима можемо препознати црте вишеструких традиција по којима се он сљедовао и чију је синтезу извршио, о одликама чега ће нешто више рећи касније.