Питање божанске слободе прожима хришћанску теологију од самог почетка. То дугујемо настојању библијске религије на Божијој апсолутној трансцендентности.
Према Старом Завету Бог је апсолутно слободан да дела како Сâм жели и нико и ништа Га не ограничава у Његовој слободи. Истоветан принцип се такође проналази у Новом Завету: Бог је слободан да подигне децу Аврааму и од камења (Лк. 3, 8), Богу је све могуће (Мт. 19, 26), и нико не може испитивати Бога зашто је нешто учинио управо тако а не другачије (Рим. 9, 20). Може се рећи да је гранична линија између библијске и паганске религије потцртана идејом апсолутне и потпуно неограничене божанске слободе. Било које богословско становиште које, макар и у најмањој могућој мери, имплицира условљавање Божије апсолутне слободе, аутоматски доводи до удаљавања од библијског поимања Бога.
Ова апсолутна Божија слобода се нарочито примењује на идеју стварања. У класичној грчкој мисли веровало се да је свет вечан, те да отуда нема почетка. Платон је у свом делу Тимеј говорио о творцу света који га је створио вољно (thelēsei), али пажљива студија овог дела показује да је бож ја слобода била ограничена на неколико темељних начина: морао је да ствара из предпостојеће материје, на основу вечно предзамишљених идеја и унутар датог простора (chora).
Хришћанска теологија се рвала са овим проблемом од почетка патристичке мисли. После неколико неуспешних покушаја који су били обележени значајним степеном платонистичког утицаја (нпр. Јустин и Ориген), библијска идеја Божије апсолутне и неограничене слободе је коначно наметнута учењу о стварању у виду учења о creatio ex nihilo: Бог није био ограничен ни на који начин у стварању света; нити идеје нити материја или простор нису постојали пре стварања: свет ни на који начин није био повезан са Божијим бићем, већ је само дело Његове воље. Ово разликовање онога што се односи на Божије биће и онога што је резултат Његове воље, играло је одлучујућу улогу током аријанског спора. Тај спор би се могао описати као расправа о теми божанске слободе. Током поменутог спора, патристичка мисао је водила до уобличавања разлике између створеног и нествореног бића, принципа који ће од тада па надаље доминирати светоотачком теологијом.