Четири године од упокојења оца Радована Биговића навршило се 31. маја 2016. г. Тим поводом користимо прилику да се присетимо његовог светлог лика. Данас, можда више него икада, осећа се мањак једне такве личности у Цркви, личности која је била пројава људскости и срдачног односа. Човек који је сваком пружао руку са благим осмехом; свештеник и учитељ коме смо се без страха могли обратити за помоћ, савет и утеху; брижни пастир не само за квалитетно образовање својих студената у Србији и иностранству, већ пре свега човек који је бринуо да свако од нас пронађе своје животно место служења у Цркви Христовој. У доба када је мало ко имао стрпљења да се бави бригама младих људи који траже смисао постојања, о. Радован није одбијао никога у жељи да помогне и укрепи. Његова благост у очима и искреност у речима пружале су подршку срцу које је, рањено грехом и грубошћу савременог начина живота, тражило лек. Својом радосном енергијом стварао је једну пријатну, пријатељску атмосферу, амбијент дијалога и расположења за љубавни однос. Писао је и говорио о Св. Сави, Вл. Николају, Св. Василију Острошком, Патријарху Павлу искрено, аутентично и увек са освртом на актуелни или универзални контекст. Ретко ко је умео тако разумљиво и пријемчиво савременом човеку да представи светост као стил и начин постојања у Цркви, и да визију светитеља прикаже као друштвени идеал коме може тежити сав народ, без изузетка. Како је приметио проф. Свилен Тутеков: „Његово целокупно служење као литурга, пастира и богослова беше један непрестани дијалог са савременим човеком и друштвом, којим је успевао да комбинује интуицију за људске егзистенцијалне проблеме с јеванђелском мудрошћу, да кроз ум Отаца споји у себи ерудицију богослова и философа.“ Заиста, био је и остао миљеник Цркве која га се непрестано сећа и враћа његовим благим речима, лику, примеру. Оставио је српском народу у наслеђе један генијалан животни појам који је назвао екуменском љубављу. То није ништа друго до светитељска или свечовечанска љубав, доброта која излази из чистог срца, преображава цело биће и моли се за цео свет. За њу је потребна извесна свечовечанска мудрост. Отац Радован је био њено оличење. И ту се види да екуменском љубављу најбоље може да се бави особа која црпи са њених извора, Литургије и Јеванђеља.