српски

english


Жан Данијелу

Оригеново учење о Евхаристији

преводилац: Маја Милосављевић

стране: 389-393

Извод

У антици, Оригеново учење о Евхаристији није било предмет никаквих расправа. То је, напротив, једно од питања које је највише привлачило пажњу модерних теолога. Наиме, протестанти су се ослањали на Оригена како би порекли њено стварно постојање и потврдили једну символичку теорију о Евхаристији. Католици су са лакоћом показали да одређени текстови јасно потврђују присутност Евхаристије, док текстове који су недвосмислено символички, они у потпуности одбацују као оне који немају никакве везе са Евхаристијом. Дакле, оваква подела текстова је искривила Оригенову мисао, а његово становиште нам, уствари, долази из оног што се не може сагледати, како је то добро приметио У. Фон Балтазар (Mysterion, стр. 545). Овде, као и свуда, се треба подсетити, уколико желимо да разумемо Оригенову светотајинску мисао, три ствари: установе из Старог Завета су префигурације Новог Завета – а не реалности видљиве Цркве; на другом месту, Ориген, будући учитељ, увек много више инсистира на светотајности проповедања него Литургије; најзад, на трећем месту, то су видљиви знаци култа – и овде се баш пројављује платоновски начин размишљања – који Оригена занимају као обележја духовне реалности. То ће рећи да он никако не пориче реалност Евхаристије, већ се лепо види да је предочени трочлани разлог заправо, тај који ће га навести да њен значај умањи. А признањем које јој одаје, тиме само још више добија на значају.

Видели смо у одломку из Омилија на Књигу бројева, одакле смо кренули, да Ориген говори о „начину на који треба примити Свето причешће и даје нам објашњење обреда по коме се оно врши“ (V, I). Алузија на светост Евхаристије у потпуности је сагледива. Против Келса садржи још један занимљив текст: „Ми који хвалимо Господа Васељене, једемо хлеб који нам је дат милошћу (εὐχαριστία) и молитвом отаца, и који је тако постао тело благословено молитвом, које освећује оне који га узимају на том светом месту“ (VIII, 32). Овде имамо конкретну алузију на посвећену молитву над хлебом, која се зове Евхаристија, а потом и на стварност освећену тим хлебом, на освећена добра заједнице и милости за коју се она моли. Текст је недвосмислен. Даље читамо: „Имамо освећење (σύμβολον) чина молитвама упућеним Богу које се зове Евхаристија“ (VIII, 57). Овај текст, не да не унижава претходни као што се тврдило, већ га, напротив, само потврђује. Имамо још две конкретне алузије на обреде који иду уз Евхаристију. Прва се односи на целив мира: „Из овог (Rom., XVI, 16) и других сличних текстова, по црквама се преносио обичај да после молитава, браћа један другог целивају. Апостол назива овај пољубац светим, чиме нас учи, пре свега, да су свети они пољупци који се дају у цркви, а потом и да ти пољупци нису притворни. Да пољубац верујућег доноси са њим мир и искреност нелицемерне љубави“ (Co. Ro., X, 33 видети и. Co. Cant., I; Baehrens 92). Други одломак алудира на обичај примања освећеног хлеба у десну руку: „Знате ви који сте обично присуствовали светим тајнама, да када примите тело Господње, чувате га са много обазривости и поштовања из страха да ни мрвица не испадне, и са њом се не изгуби нека од благодати“ (Ho. Ex., XIII, 3).

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф