Јеванђелист Лука је знао да ће његови слушаоци, јелинисти, разумети термине које је користио у Лк. 16, 6–8. Ова (за нас) архаична формулација је била изузетно погодна: Лукини слушаоци су одмах схватили да су дужници потписивали признанице којима су биле обухваћене и додатне суме које су, свеједно да ли су називане „надокнадама“ или „каматама“, ван сваке сумње биле валидне пред јелинистичким судовима, и подједнако тако ван сваке сумње биле у супротности са духом (али можда не и словом) библијске забране „лихварства“.