У овом раду бавимо се питањем развоја папског примата између Првог и Другог ватиканског сабора. Истраживање показује да је у овом периоду са једне стране настављена централизација црквене власти, али да у исто време, захваљујући специфичним историјско- политичким околностима, долази до једног духовног замаха, покрета који је долазио из унутрашњости саме Цркве, а не од јерархијске власти, и који је подразумевао истицање Цркве као мистичног Тела Христовог. То је захтевало једно ново усаглашавање односа јерархијског врха Цркве на челу са папом и мистичног, харизматског живота Цркве пројављеног у поимању Цркве као Тела Христовог, Цркве као заједнице. До покушаја тог усаглашавања ће и доћи на Другом ватиканском сабору.