српски

english


Зоран Андрић

Стефен Мартус: Грандиозна културна историја 18. века

стране: 192-194

Извод

Стефен Мартус показује у којој мери је просветитељство променило Немачку у 18. веку. Његова интерпретација сеже од новог профила географске карте око 1700. године, преко потреса Европе тешким земљотресом у Лисабону, па све до предвечерја Француске револуције. Реч је о епоси која нам је ближа него што то ми верујемо: мир и слобода са једне стране, а са друге „смрт за домовину“ и Фридрих Велики, као парадни пример просвећеног монарха који ће отпочети седмогодишњи рат.

Просветитељство открива да човек није суверен, већ дубоко малолетан; осећања навике делују моћније него ум. Мартус приказује 18. век у новој светлости. Он приповеда историју страсти, политике, културе и науке, описује свакодневицу на универзитетима, на градовима и на двору, портретише дипломате, песнике и научнике до Канта, који се посветио испитивању шанси и граница сазнања. Тако је настало јединствено фулминантно дело о критичкој епоси у којој почиње наша савременост.

Две сцене крунисања уоквирују ту слику епохе и обе се одигравају у Кенигсбергу. У зиму 1700. г. војвода Фридрих III из Бранденбурга се акрибијски и дипломатски припрема за сопствено крунисање 18. јануара 1701. г. Као Фридрих I, краљ Пруске, враћа се он за Берлин. Осамдесет и три године доцније одговара кенигсбершки философ Имануел Кант у часопису Berlinischen Monatsschrift на питање „Шта је просветитељство?“ чувеном реченицом која је и данас Sound просветитељства. Просветитељство је – постулира Кант – ослобођење људи из малолетности коју су сами проузроковали. И он позива легендарним „sapere aude“, „имајте одважности да се служите сопственим умом“, сентенцом без које и данас не може да успе ниједна свечана академска беседа, а која је постала одлучујућа формула идеје просветитељства. Кант себе крунише краљем философа. Оба геста, по нахођењу аутора Мартуса, имају империјални карактер. Док Фридрих I актом самокрунисања изражава амбиције Пруске да постане европска сила, дотле је Имануел Кант философ плурализма мишљења, који је карактерисао епоху просветитељства у 18. веку, у потрази за хармонијом која почива на усаглашавању чулности и ума или религије и разума као „монархијског поретка“. Такође Кант је постао добошар и аутор рекламних текстова просветитељског наратива.

УДК:

нема

преузми пдф