У оквиру посебних издања реномиране издавачке куће Мор Зибек из Тибингена изашла је књига Jews and Christians? проф. др Тобиаса Никласа, професора Новога Завета на Католичком богословском факултету у Регенсбургу. Књига је заснована на циклусу предавања Deichmann Lectures одржаних у априлу 2013. на Бен Гурион Универзитету у Биршеви (Израел). У четири тематске целине аутор се посвећује теми која је у новозаветној науци, ранохришћанској црквеној историји и историји јеврејске теологије позната као „разлаз путева“ (parting of the ways) јудејства и хришћанства у 2. веку. Много студија је посвећено овој теми, која првенствено обухвата питања када и како су се разишли Јевреји и хришћани, како и када су креирани идентитети „Јеврејин“ и „хришћанин“ и сл. У већини студија на ову тему стиче се утисак да су „Јевреји“ и „хришћани“ као два засебна религијска идентитета или две религијске заједнице једно време „ходали“ заједно, док се у једном моменту нису разишли. Обично се трага за околностима које су довеле до овог разлаза путем истраживања теолошких специфичности ових заједница. Проф. Никлас преиспитује овај научни стереотип и кроз четири тематске целине показује да је 2. век био век креирања идентитета који се одвијао на различите начине, различитим путевима, у зависности од географских фактора, социјалних датости и теолошких сензибилитета појединачних аутора. У фокусу аутора су пре свега хришћански извори, као и они који не показују јасну издиференцираност идентитета „Јеврејин“ и „хришћанин“. У првом поглављу аутор истражује однос према изабраности Јевреја, редом изворе као што су Мелитон из Сарда, поједини гностички списи, Псеудоклементине и Страдање Поликарпово. На основу ових извора аутор показује да је свако стриктно разликовање „Јевреја“ и „хришћана“ у 2. веку опасан анахронизам. Искази у овим изворима на ту тему не могу бити сагледавани као опште прихваћени, већ се у њима огледа развој и дефинисање идентитета у комплексном религијском свету 2. века. Наведени извори репрезентују само мали део овога света. Друго поглавље је посвећено схватању савеза између изабраног народа и Бога. Аутор истражује изворе попут Варнавине посланице, Јустинове Прве апологије, Апологије Аристидове, посланице Диогнету, Марконових дела, Сетових гностика, Тестамента 12 патријараха и других псеудоепиграфа. Аутор показује како је у раном хришћанству дивергирао приступ списима Старога Завета и у којим су се све правцима одвијала херменеутичка промишљања с тим у вези. Налази показују да се сагледавање јеврејских светих књига одвијало од потпуног одбацивања до профилисане херменутике која је омогућавала интеграцију ових књига у нови религијски систем. У трећем поглављу аутор развија поменуте херменеутичке перспективе и то истражујући поново списе ранохришћанских писаца попут Игњатија Антиохијског, Еванђелисте Јована, Јустина Мученика, Маркиона и других гностика. Из ових списа се јасно види потрага за адекватним повезивањем Старога Завета са догађајем Исуса Христа. Код већине истраживаних писаца видљива је тенденција ка апсолутизацији христолошког читања Старога Завета. У четвртом поглављу аутор се бави односом Халаке и христолошког читања Старог Завета. Значајни списи су овде Јермин Пастир, учење о два пута у посланици Варнавиној и Учењу дванаесторице апостола (Дидахи), надаље Протоеванђеље Јаковљево и низ јудеохришћанских списа. Улога јудејског Закона је сагледавна на различите начине, од његовог испуњења у догађају Исуса Христа и самим тим елиминисања из хришћанског религијског система до духовног схватања Закона, који се кроз извесне технике алегорезе поново активира у хришћанском контексту.