српски

english


Александар Суботић

Противречно тело Месије: принос и κατέχον – Две тезе нису без везе? –

стране: 173-180

Извод

Најстарији спис у канону Новога Завета је Прва посланица Солуњанима Апостола Павла: писмо које Апостол пише Цркви коју је сам основао у току свог Другог мисионарског путовања. Дакле, Солунска Црква је старија од најстаријег новозаветног списа који је њој и упућен. Сви канонски списи Новога Завета настали су у Цркви. Према томе, Црква је старија од свега што је у њој, од свега изузев тајне у којој се она сама конституише: Свете Евхаристије. Због тога прихватање хришћанства значи укључивање у заједницу Литургије (тј. Цркву). То потврђују и сви велики светски покрети хришћанске обнове у прошлом веку, који су имали своје исходиште и уточиште у Литургији. Слична је ситуација била и код нас на „домаћем терену“ где су се људи, после периода званичног атеизма, поново окретали хришћанству (у два велика таласа: почетком осамдесетих и почетком деведесетих) тако што су постајали учесници Литургије. Од тада па до данас, у црквеној штампи много се пише на литургијске теме. Вокабулар се додуше мења, па је осамдесетих доминантна реторика била неопаламитска: нестворене енергије, благодат, умносрдачна молитва итд., док је деведесетих паламитство избледело а егзистенцијалистички дискурс преузео примат: личност, заједница, Други итд. Ипак, без обзира на разлике, шта год да се пише о Литургији, непрестано се понављају следеће две тезе: (1) ми приносимо дарове = свет Богу, и (2) Литургија одржава свет, док се служи неће доћи крај. Готово да нема текста о Литургији који не садржи макар једну од ове две тврдње.

Први став је просто плод непажње, а иза овог другог става крије се средњовековна перверзија старе есхатологије према којој Евхаристија, у ствари, одлаже крај и уместо да га убрзава постаје оно што задржава = „τὸ κατέχον“, док учесник Литургије бива онај који задржава „ὁ κατέχων“ (2. Сол. 2, 6–7). Сви то понављају иако је свима познато да је литургијски месијански став управо супротан и гласи: „Мар – Господе – Ан – наш – Ата – дођи“ (1. Кор. 16, 22), и „ercou kurie ihsou“ (Дођи, Господе Исусе – Отк. 22, 20). На плану на ком су изговорене, ове тврдње нису тачне, али на једном другом и важнијем нивоу оне постају истините. Због тога је на питање да ли ми приносимо свет Богу, и да ли Литургија одлаже крај – прелиминарни одговор: не али да. Размотримо то детаљније.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф