Соколиш ме, Декстере, да следећи Транквила, разврстам по реду црквене писце, јер као што је он написао О знаменитим мужевима на бројне незнабожачке писце, да и ја тако учиним са нашима, наиме да ти укратко изложим о свима онима који су у Светом Писму о себи оставили неку успомену, то јест од страдања Христовог све до четрнаесте године владе цара Теодосија. Исто овако су код Грка чинили Хермип Перипатетичар, Антигон Кариштанин, Сатир учен човек и најученији од свих Аристоксен Музичар. Код Латина су, такође, Варон, Сантра, Непот, Хигин, и онај чији нам је пример највише пред очима – Транквил. Али мој и њихов положај није нимало сличан, јер док су они имали старе историје и анале које су проналазили, могаху као са неке широке ливаде својим делима да плету не тако малене венце. А кога да следим ја, сињи кукавац, који немам никаквих претходника, већ само себе најгорег учитеља? Но ипак, највише ми је био на помоћи Јевсевије Памфил у својих десет књига Црквене историје и посебни списи о онима о којима ћемо писати, који сведоче о својим састављачима за своје време. Зато молим Господа Исуса Христа, да као што се твој Цицерон, који стоји на врху римске речитости, није у Бруту снебивао да састави попис латинских говорника, да тако и ја о бројним писцима Његове (Христове) Цркве, и одговорим достојно на твој подстрек. А ако су неки од оних који до данашњег дана пискарају испуштени у овом мом спису, то треба пре свега да натоваре себи на душу, а не мени да упишу у грех. Нити сам скривао њихова дела, јер их нисам ни прочитао, нити сам, пак, могао, јер су та другима можда и позната, али су мени на овом парченцету земље (Витлејему) остала сасвим непозната. Наравно, када су већ по својим списима прослављени, неће их много заболети нити ће обраћати пажњу на нашу ћутњу.