У овом раду трагаће се за извесним психолошко–културолошким аспектима првог периода византијског иконоборства (VIII век) и настојаће се показати у којој мери оно, као покрет, у својој основи и дометима има шири секуларистички програм. С једне стране, његове су претече разне јереси које су притајено живеле на истоку Римског царства још од најранијих векова хришћанства. На ово су се унеколико надовезали јудаизам и ислам. С друге стране, из неког разлога осетило се засићење монашком духовношћу (у време кад је монаштво сваке врсте било у успону), а испловили су на површину и елементи сујеверја, и аверзија према „стегама“, мистицизму и конзервативизму. У свему овоме може се пронаћи аналогија са неким западноевропским друштвеним тенденцијама и покретима XIV–XVI века, као и са позновизантијским исихастичким спором.