Средњовековна литургијска тумачења, која ce некада са потцењивањем називају „алегоријама“, нису наша најпоштованија теолошка литература данас. Али само уз ризик да ce објективност проучаваоца културне историје доведе y питање неко може одмах да одбаци тако еластично трајан књижевни жанр какво je византијско тумачење Литургије. И заправо, скорашње истраживање je већ припремило подлогу за још истанчаније проучавање овог материјала.

На следећим страницама ћемо углавном говорити о тумачењу Патријарха Германа I Цариградског (†око 730. године) и о Литургији Велике Цркве коју он описује, иако je сигурно Максим Исповедник значајнији аутор, a његова Мистагогија (око 630. године), прво постојеће византијско тумачење, на многе je начине најзначајније дело, и за разлику од Германовог дела оно je више упућено монашком созерцању него народној литургијској побожности, имајући je на крају мање утицаја на коначну синтезу византијског литургијског символизма. И иако тумачење Николе Кавасиле (око 1350. године) најбоље представља ову коначну синтезу, када je Литургија достигла потпуни облик y Филотејевом διάταξις-y, и најпопуларније je тумачење данас - немамо чак ни превод Германовог дела - Кавасилино дело и Литургија коју он тумачи су крајњи производ развоја који je сазрео y периоду борбе и победе над иконоклазмом (726-775, 815-843), великог развођа y историји византијске Литургије после златног Јустинијановог доба. Као y грубо названом „мрачном Средњем Веку“ Западне Европе, ово je доба темељне промене побожности. Период Германовог патријарховања (715-730) je на капији овог развођа, и његово дело je наш најранији сведок нове синтезе y народној литургијској побожности.