У овом раду успостављам паралелу између начина на који уметност и уметничка теорија бивају схваћени у другој половини двадесетог века, и философије уметности Николаја Берђајева. И у једном и у другом случају имамо основа да о уметничком стваралаштву говоримо као о апофатичком феномену, што доводи до неопходности конституисања једног новог погледа на уметничку „теорију“ и „праксу“ у односу на имератив „научне објективности“.