српски

english


Јеромонах Атанасије Јевтић

О личности и заједници људској

стране: 61-76

Извод

О Достојевском је много писано, а такође и о његовим „проклетим проблемима”, оним „вековечним питањима” којима се он целог живота бавио и о којима је ненадмашно писао. Основни проблеми његови и његових јунака били су, као што је познато, Бог и бесмртност душе. Чини нам ое, међутим, да ћемо бити више у праву ако овај двоједини проблем будемо посматрали као један јединствени проблем - проблем човека, као што је то и сам Досгојевски чинио.

Иако његов Димитрије Карамазов говори: „Широк је човек, чак исувише широк, ја бих га сузио” /ПСС 14,100/, ипак сам Достојевски више следује захтеву да „треба посматрата природу човека у свим њеним видовима” /Запис из 1875-76, ЛН=Литературное наследие/, т. 83, 323/ , зато што, вели он на другом месту, иако „све ствари и све у свету није за човека завршено, значење међутим свих ствари света садржи све у човеку” /Рукописни материјал за „Браћу Карамазове”, ПСС 15,208/.

Можемо слободно рећи да основни и кључни проблем Достојевскога јесте човек, и зато о тој његовој и свију нас централној теми никада није довољно писати, никада сувишно на њу се враћата, за њу се борити и мучита зајено са овим свеживотно напаћеним пророком и апостолом човека. Још у својој 18. години Достојевски је писао своме брату Михаилу: „Човек је тајна, ако је будеш одгонетао целог живота, не говори да си изгубио време. Ја се бавим том тајном, јер хоћу да будем човек” /писмо из 1839. г./. То исто он ставља касније као задатак и пред једнога од својих јунака: „Буди човек — то је пре свега”/Рукоп. материјал за „Младића”, ПСС 16,423/.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф