српски

english


Протојереј Божидар Мијач

Смисао иконоборства

стране: 33-44

Апстракт

Овај спис, у краћем обиму, садржи, по моме мишљењу, све главне аспекте разматрања иконе као свете слике и хоће, у својој концепцији, да буде не само исцрпна иконолошка информација, но и поучна формација: апел да се ослабљено иконопоштовање оживотвори теолошким аргументима. Јаче је наглашен историјски развој и догматски конфликт, јер се у њима најбоље раскрива борба за ме- тафизички смисао. Тек у континуитету иконопоштовања и дисконти- нуитету иконопорицања може се у потпуности разумети светост и делотворност иконописа, што чини круну и главни садржај овога подухвата. Спис је замишљен као сажети систем теологије иконе, чему, поред осталог, служи и формална обрада са означеним одговарајућим одељцима и пододељцима.

Чисто естетска анализа је потиснута зато што је та страна иконе (која је иначе обилно заступљена у литератури из историје уметности) само средство за виши и прави циљ: да се посредством руком прављеног облика слике „срдачним очима” (Доментијан) постигне посматрање надсликовне стварности. Гледање иконе није естетичка него етичка активност. Икона је сакрална црквена категорија. Овде се, стога, уместо сваког естетског описивања, пружају цртежи, који у самој типологији, садрже, на визуелно конкретан начин, и контуре естетског изгледа слике.

Цртежи су, претежно, узети из књиге Н. Бркића „Технологија сликарства, вајарства и иконографија” (1968), монографије В. Бурића „Сопоћани” (1963), црквене историје X. Ахелиса „Das Christentum in der ersten drei Jahrhunderten” (1925), колекције В. Филса „Christ ist geboren” (1945), као и из других извора. Цртежи нису могли бити потпунији, јер одговарајуће слике у погодној техници нисам могао пронаћи, а пресликавање икона нисам хтео употребити из, у спису наведених принципијелних разлога. Сам избор слика чињен је по потреби илустровања типолоције (божански ликови, анћели, свеци и др.), а не по важности самих ликова и мотива; требало је да буду, као документација, заступљене све категорије светог сликарства. На уводној страни стављен је Нерукотворни лик Христа да би се и на тај начин, поред онога што је речено у тексту, означила централност Христа у иконопису, и то не само по рангу, хиерархији, већ и по су- штини: Христос је могућност сваке свете слике.

Пашће, можда, у очи шкртост овде приложених иконографских шема у порећењу са раскошју произвољног уметничког стварања на пр. код Фриса или Дирера. А то не сме да саблажњава. Савременост иконе није у њеном спољашњем и формалном акомодирању не- кој сад постојећој моди и ситуацији, него је у „отварању очију” за ону божанску стварност, која је као преображајни чин, адекватна свакој људској егзистенцији и ситуацији. Иконопис је, својом мета- физичком стварношћу, увек и свуда савремен- У њему се гледа оно што је изнад чулног опажања, при чему би раскош произвољног уметничког призора могао бити само сметња правом гледању, созерцавању. Небески свет је утицајан посредством и скромне иконографске гехнике, јер је он жив и делатан собом, а не уметничком техничком техником. Иконопис је, тим унутарњим квалитетом, небеска оаза у земаљској пустињи, јутарња звезда у ноћи. Оно што се у иконопису иконографски већ догодило, јесте догаћај за мене и тебе, за сваку земљу и сваки народ, сада и до Другог Доласка Христа, када ћемо угледати Њега и Његове — у оригиналу.

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф