српски

english


Др Димитрије М. Калезић

Покушај богословских испитивања старих српских биографија

стране: 257-258

Извод

Византијска химнографија, која сачињава највећи и најважнији део средњевековне грчке поезије, је једна од најдрагоценијих вредности грчке и целе Православне Цркве. Та химнографија се дели на две врсте: литургичку и обичну религиозну. Од њих двеју, прва је најважнија. Литургичка химнографија се састоји из химни којима је намена да буду певане у цркви и употребљавају се на свим богослужењима. Поезија овде мора да се саобрази и потчини освештаним мелодијама. Док су обичне химне са религиозним садржајем намењене, просто, за читање. Обе ове врсте поезије имају изворни облик и садржину. Свети Роман Мелод (Слаткопевац) (V—VI век) и св. Јован Дамаскин — то су највећи творци литургичких химни, а св. Григорије Назијанзијски и св. Симеон Нови Богослов су мећу најважнијим писцима не-литургичких песама. Но било је много других химнографа чија дела имају велику вредност, и као поезија и као теологија или „свештена философија”.

Ми ћемо се овде бавити само литургичком химнографијом. Она је сабрана у шест богослужбених зборника, са укупно седамнаест томова: Осмогласник (Октдих), Триод, Пентикбстар, Минеје, Часослов, и Велики Требник (Евхологион).

ДОИ:

нема

УДК:

нема

преузми пдф